|
Регистрација | Пријави се!



Веселин ЧАЈКАНОВИЋ
(Професор Универзитета у Београду и српски историчар религије.)

Веселин Чајкановић (Београд, 9. IV 1881 – 6. VIII 1946), научник и преводилац. Након завршених студија класичних језика на Великој школи у Београду 1903, усавршавао се у Немачкој (1903–1907), најпре у Лајпцигу, а затим и у Минхену, где је докторирао 1907. на античким пословицама; 1908. је постао доцент; 1919. ванредни, а 1922. редовни професор Универзитета у Београду, на којем је руководио катедром за класичну филологију и предавао староримску књижевност и латински језик. На Богословском факултету предавао је упоредну историју религије. Биран је више пута за декана Филозофског факултета, а био је и управник Српске књижевне задруге, Задужбине Николе Чупића и Друштва Св. Саве. Његовим залагањем основан је Централни каталог стручне литературе Универзитета у Београду. Као резервни официр учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату. У Бизерти је основао Штампарију српских инвалида и часопис Напредак. Одликован је многим мирнодопским и војним одликовањима, између осталих и Легијом части. Члан Српске краљевске академије постао је 1922.

Научна делатност професора Чајкановића је обухватала три области: класичну филологију, као његову основну научну област, фолклористику, нарочито истраживања народних умотворина, песама и приповедака, и истраживања старе српске религије и митологије.

Као професор класичне филологије Чајкановић је нарочиту пажњу придавао уџбеницима латинског језика и израдио је латинске читанке за више разреде гимназије као и Преглед историје римске књижевности са основним подацима о појединим писцима. Објавио је и више чланака у Српском књижевном гласнику који су утицали на популаризацију и проширивање знања шире публике о античкој књижевности (О античким пословицама, О трагичном песништву и позоришту код Грка, О жени у Грка и Римљана). Први је од српских научника проучавао класичне изворе у баснама Доситеја Обрадовића и о томе објавио дело - О грчким и римским изворима Доситејевих басана (1914). Као врстан познавац старогрчког и латинског Чајкановић је преводио дела Плутарха, Тацита Вергилија, Светонија, Ливија, Фреда и других.

Проучавање народног стваралаштва (уредио је једно издање народних песама и два издања народних приповедака) довело је Чајкановића до новог поља истраживања – предхришћанских веровања српског народа. У време када је започео своја истраживања није било поузданих извора за проучавање и реконструкцију предхришћанске религије, а као полазиште су се наметнуле народне умотворине и традиционална народна веровања. У свом првом раду из ове области, У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке (1914) изнео је становиште да се стара схватања временом не губе већ латентно прилагођавају новим приликама и потребама. Захваљујући познавању класичних, али и више живих језика, Чајкановић је користећи компаративну методу и пажљиво анализирајући народне умотворине у великој мери успешно реконструисао предхиршћанска веровања нашег народа. Најзначајније му је дело из ове области - О српском врховном богу (1941), објављено за живота, док је бројне расправе и чланке који су објављивани у домаћој периодици између два рата приредио и објавио В. Ђурић у књизи - Мит и религија у Срба (1973). В. Ђурић је објавио и Чајкановићев рукопис Речник српских народних веровања о биљкама(1985), и приредио Сабрана дела из српске религије и митологије (1994).

Библиографија: Српска библиографија, књ. 2, Београд, НБС 1989.

Линк
Видео

Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.









© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming