|
Registracija | Prijavi se!



Koča ANĐELKOVIĆ
(Vođa srpskih dobrovoljaca u Austrijsko-turskom ratu 1788 — 1791.)

Korun Koča Anđelković (Panjevac kod Jagodine, 1755 — Tekija, novembar 1788) je vođa srpskih dobrovoljaca u Austrijsko-turskom ratu 1788 — 1791.

Biografija

Rođen je oko 1755. godine u moravskom selu Panjevcu (danas Kočino Selo), u koje se njegov otac, Anđelko Petrović, doselio bežeći pred turskim zulumom iz Prizrenskog pašaluka. Kočino pravo ime bilo je Korun, a na nekim dokumentima se potpisivao i kao Kosta.

Bio je trgovac stokom, imućan čovek, pri trgovini je često prelazio iz Beogradskog pašaluka u Austriju. Pola godine pred izbijanje rata prebegao je s porodicom u Kovin na Dunavu. U Austriji se u to vreme stvaraju srpski dobrovoljački odredi, srpski frajkori pod komandom majora Mihaljevića. Pred početak rata stupio sa bratom Petrom u dobrovoljce u četi Radiča Petrovića gde su učestvovali u obe pripremane austrijske ekspedicije protiv Beograda (1787. i 1788). Pre Austrijsko-turskog rata 1788. bio je ugledan („glavni”) stočni trgovac i imao veze sa srpskim trgovcima u Austriji. Sa bratom Petrom prebegao je jula 1787. zbog turskog terora sa porodicom u Kovin u Banatu, gde je dobio praznu erarsku kuću i zemljy. Ima indicija da je bio član tročlane narodne deputacije koja je te godine išla u Beč caru Josifu II da ga moli da srpski narod izbavi iz ropstva pod Turcima. Ne zna se tačno kad se uključio u frajkor majora Mihajla Mihaljevića u Sremu, ali je sigurno učestvovao u pokušajima zauzimanja Beograda pre početka rata s Turcima 9. II 1788. Kad je rat izbio, vratio se iz Srema u Banat i stavio pod komandu carsko-graničarskog oficira Jovana Branovačkog. Odmah posle prelaska u Srbiju odvojio se od njega i zadržao u Srbiji da bi rasturao carski proglas i prikupljao dobrovoljce za borbu protiv Turaka. Tako je počelo njegovo manje-više posebno četovanje koje je u prvoj fazi aystro-turskog rata bilo najviši otpor protiv Turaka. Čim je skupio četrdesetak ljudi, napao je 11. februara Požarevac, iz koga su uplašeni Turci pobegli u Niš, a oni iz Kolara u Smederevo. Potom je proterao Turke i iz Palanke, udario na Batočinu i opustošio je, zatim krenuo na Bagrdan pa i tu odneo pobedu. Pošto se udružio s jagodinskim protom Jovanom Milovićem, prokrstario je Jagodinskom, Kragujevačkom i Smederevskom nahijom, rasturajući carski proglas i dižući narod na ustanak. Njegov odred ubrzo je narastao na 500 boraca s kojima je napao Kragujevac, popalio u njemu mnogo turskih kuća i pobio dosta Turaka. Međutim, dublje u Srbiju nije mogao prodirati jer je oskudevao u municiji, a morao je nadzirati i blokirati put od Beograda ka Nišu, hvatati turske kurire i sprečavati dovoz hrane i ratnih potreba u Beograd.

Pošto se narod u Šumadiji i istočnoj Srbiji dizao protiv Turaka, Kočin odred se povećao na 1000 boraca s kojima je on ugrožavao i presecao „carski drum” i odbijao pokušaje Turaka da se iz Beograda probiju u unutrašnjost, kao i onih s juga, od Niša i Ćuprije, koji su pokušavali da dođu u pomoć Beogradu. U Bagrdanskom tesnacu, posle četvoročasovne bitke, sa svojih sada već 1500 boraca 14. marta razbio je veliki turski transport s hranom za Beograd; na bojnom polju pao je beogradski defterdar sa 200 poginulih i mnogo ranjenih Turaka a zaplenjeno je 200 tovarnih konja s brašnom, defterdarovim prtljagom i prepiskom. Plen je odnešen u man. Jošanicu u koji je Koča postavio svoj ratni stan. Sytradan je porazio i odred Turaka koji su iz Jagodine pošli prema njegovom stanu. Iako Jagodiny nije zauzeo, za izvesno vreme sasvim je presekao vezu između Niša i Beograda, što je bio vrhunac njegovog četovanja kao samostalnog komandanta frajkora. Kao nagradu car Josif mu je dodelio čin kapetana. Uskoro potom, 31. marta, posle dvočasovne borbe, sa zastavnikom Jovanom Vujadinovićem opkolio je i razbio odred od 300 konjanika i 400 pešaka turskog komandanta Kara-Hasana, koji je iz Beograda pošao da deblokira Bagrdanski tesnac. Ovog puta Koča je zarobio nekoliko uglednih Turaka i njihovu prepisku, dok je oko 70 njihovih vojnika ostalo na bojištu.

Za ovaj podvig car ga je odlikovao zlatnom medaljom.

Kočin i Petrov frajkor bio je u porastu, brojao je već oko 3000 boraca, ali je bilo teško održati disciplinu u njemu bez dovoljno municije i hrane. Pošto se nisu mogli pomiriti s presecanjem pyta Niš-Beograd, Turci su 4. aprila sa 400 konjanika i 3000 pešaka od Jagodine ponovo pošli na Koču kod Jošanice, uspeli da ga potisnu i zapale manastir, ali se on ipak održao na Moravi i sprečio ih da put prema Beogradu stave pod svoju kontrolu. Ipak, desetak dana kasnije, Turci su uspeli da deblokiraju Bagrdanski tesnac i da se sa velikim transportom hrane i municije domognu Beograda.

Posle nedelju dana poznati turski komandant Deli Ahmet uspeo je da se iz Beograda probije prema Nišu i potisne frajkor, nanevši mu ozbiljne gubitke. Tada je došlo do rasula pa se Koča sa ostatkom ljudstva 3. maja morao povući u Požarevac pa, preko Dunava, u Kovin. Tu se suočio sa optužbama svojih ljudi zbog samovolje i gramzivosti te je stavljen pod istragu. Kad se toga oslobodio, obnovio je svoj frajkor, ali u manjem obimu nego ranije, i vratio se u oblast oko Jagodine. Sada se našao pred daleko jačim turskim snagama i nije ponovio ranije uspehe. Stoga je dobio zadatak da brani levu obalu Morave kod Kuliča i masi stanovništva, koje je bežalo ispred Turaka ka Dunavu, omogući prelazak na banatsku stranu. Ovaj položaj ubrzo je napustio i vratio se u Banat te mu je oduzeto samostalno komandovanje. Sa svojom četom uključen je u Srpsko-banatski frajkor kapetana J. Branovačkog, u kojem je priznat za kapetana I čete s platom od 40 forinti mesečno.

Pošto su velike tyrske vojske od Sofije, Prištine i Niša krenule prema severu, a srpsko stanovništvo se dalo u bekstvo, Branovački i Koča određeni su da pređu u Srbiju da bi prikupljali obaveštenja o snazi i kretanju Turaka, na koje je trebalo da vrše i manje prepade i da uništavaju useve, kao i da se pridruže braniocima Kuliča, koje su Turci ugrožavali od Smedereva. No, Koča se nije pojavio kod Kuliča nego se zadržao podalje od njega, da bi uskoro bio odsečen od Dunava. Tek se sredinom avgusta prebacio u Banat i po drugi pyt stavljen je pod istragu koja nije okončana jer su Turci, iznenada, 7. avgusta prešli Dunav i počeli da krstare i pljačkaju po južnom Banatu. U opštoj pometnji na ratištu i u njegovoj banatskoj pozadini komandantu frajkora Branovačkom naređeno je da Kočinu četu uputi na Dunav u Brzasku u kojoj se nalazilo nešto malo vlaških (rumunskih) graničara koji su se priklanjali Tyrcima. Turci su napali na Brzasku 7. septembra i razbili četu a Koču zarobili i, kako izgleda, kod Tekije nabili na kolac.

Objavom rata Austrije Turskoj, 9. februara 1788. godine, carskom proklamacijom, poziva se srpski narod na borbu protiv Turaka. Po objavi rata Koča prelazi u Srbiju i, kao glavni organizator, pokreće srpski narod na pobunu uz pomoć jagodinskog prote Jovana Milovića. Pokupio je nešto dobrovoljaca, čiji se broj stalno uvećavao i s njima vodio četničke borbe protiv Turaka, većinom u Pomoravlju. Organizovao je čete jagodinske, kragujevačke i smederevske nahije.

Uspešne akcije na srpskoj teritoriji ustanici su imali zauzimanjem Požarevca, oslobađanjem Hasan-pašine Palanke, Batočine, Bagrdana i Kragujevca. Kočin odred je ubrzo narastao do 500 boraca, a njegove akcije su bile usmerene na ometanje prolaza Carigradskim drumom.

Poznato je da je izvršio tri velika prepada na turske transporte u Bagrdanskom tesnacu u martu i aprilu 1788. Kod Bagrdana, 7. i 14. marta iste godine, potučeni su turski odredi što je za posledicu imalo povećanje broja Kočinih ustanika na 1500 ljudi. Ustanici od 17. marta bezuspešno opsedaju Jagodinu tokom tri dana, a odatle su bili prinuđeni na povlačenje u manastir Jošanicu, gde se nalazilo sedište glavnog logora Kočinih dobrovoljaca. Kočin brat Petar dejstvovao je u isto vreme na desnoj obali reke Morave, a sedište vojnog logora mu je bilo u manastiru Ravanici.

Osim njega u ovom ratu su se istakli kao njegovi saborci kapetan Radič Petrović iz Siokovca, kapetan Marjan Jovanović iz Laništa, komadant Stanko Arambašić iz Kolara, Jovan Novaković, Živko Milenković i drugi.

Za uspešno ratovanje i potpuno prekidanje veze između Niša i Beograda, austrijski car Josif II dodelio je Koči čin kapetana i odlikovao ga zlatnom medaljom za hrabrost. Posle šest meseci borbi s Turcima, usled izostajanja pomoći austrijske komande morao se juna meseca povući u Banat. Tada je ušao u sastav srpsko-banatskog frajkora i kao komandir čete nastavio ratovanje, gde je u sukobu kod Brzaske 7. septembra 1788. bio zarobljen od Turaka. Odveden je u Tekiju i tamo strašno mučen i na kraju nabijen na kolac u strašnim mukama izdahnuo, zajedno sa trideset svojih saboraca.

Po njegovom imenu narod je ovaj kraj i čitav taj rat nazvao Kočina krajina, jer je narod sa oduševljenjem prilazio Koči, prihvatajući ovu borbu kao mogući način oslobođenja od Turaka.

U srpskom narodu ostalo je sećanje na Koču kapetana i njegovo ratovanje koje su i narod i istoriografija nazvali Kočina krajina.

U znak sećanja, njegovo rodno mesto Panjevac kod Jagodine je tridesetih godina dvadesetog veka promenilo naziv u Kočino Selo, a 1992. godine su se Kočino Selo i Tekija pobratimili.

Link

Komentari

Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ne objavljujemo. Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara.
Komentari će biti objavljeni nakon provere od strane administratora.









© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming