|
Регистрација | Пријави се!



Борислав Бора КОСТИЋ
(Шахиста велемајстор)

Костић, Борислав Бора, шахиста, велемајстор (Вршац, 27. ИИ 1887 — Београд, 3. XИ 1963)

Отац Владимир био је трговац, мајка Емилија рођ. Мандукић. У Вршцу је завршио реалну гимназију и у то време већ играо шах уз Саву Гердеца. Потом је у Будимпешти завршио Оријенталну трговачку академију (1910). Бавио се трговином у Бечу и од 1911. у Келну био трговачки путник једне фабрике трикотаже. У исто време играо је шах. У Будимпешти је на клупском турниру освојио титулу шаховског мајстора (1909) а 1911. у Келну победио америчког шампиона Френка Маршала, што му је омогућило да наступи у интернационалној шаховској арени на турниру у Сан Рему, где је делио 4. и 5. место. Наредне године играо је на међународном турниру у Карлсбаду (данас Карлове Вари) а 1913. на првенству Скандинавије у Стокхолму заузео прво место. На позив аргентинског министра из Келна је отишао у Буенос Ајрес да на Војној академији предаје шах. Ту га је затекао рат и 1915. отишао је у Њујорк. Наставио је да се бави шахом и освојио првенство Прогресив шах клуба, једног од најјачих у Њујорку. У октобру 1915. приређена му је шестомесечна турнеја "Од обале до обале" на којој је поставио светски рекорд у броју симултаних партија: од 3 284 партије изгубио је 112 а 237 ремизирао. Наредне године суделовао је на Рајсовом меморијалном турниру и исте године поставио светски рекорд у игри наслепо одигравши симултанку на 30 табли. У Чикагу 1918. на турниру Западне шаховске федерације освојио је 1. место и крајем те године на двокружном турниру седморице најбољих мајстора у Њујорку освојио 2. место, иза Капабланке, са којим је сматран за најјачег играча Новог света. У то време постао је члан елитног Менхетн шах клуба. Потом се вратио у Европу и учествовао у низу мајсторских турнира, међу којима је најзначајнији турнир у Гетеборгу игран 1920, када је уврштен у велемајсторску групу и тиме му признат највиши степен у шаховској хијерархији. У августу 1921. освојио је Меморијал Ференца Еркела у Ђули, у септембру исте године у Будимпешти делио 3. и 4. место а у октобру играо у Хагу и делио 4. и 5. место. Дајући симултане продукције, постигао је ванредан резултат: од 1 900 партија изгубио је 40. На првом божићном турниру у Хестингсу 1921. опет је победио све противнике. У Краљевину СХС се вратио 1922. и учествовао на турнирима са Миланом Видмаром у Београду и на Бледу. Потом је ишао на успешне турнеје по Румунији, Мађарској и Чехословачкој 1922. а на светској турнеји (1924—1926) играо у Аустралији, Африци, Азији, на Новом Зеланду. По повратку, у јулу 1926. учествовао је у првим међудржавним утакмицама репрезентативног тима Југославије на незваничној Малој шаховској олимпијади у Будимпешти и допринео освајању 2. места. Исте године играо је у Бардиову, Тренчанским Топлицама и у Мерану, наредне године у Бад Ниендорфу, у Лондону на Првој шаховској олимпијади за тим Југославије и поново у Тренчанским Топлицама 1928. Затим је 1930. на Војној академији у Мексико Ситију предавао шах. Боравио је у Јужној и Северној Америци а због економске кризе вратио се у Европу и у тиму Југославије учествовао на ИВ шаховској олимпијади у Прагу 1931. а 1935. у Београду на Првом шампионату државе делио 1. место и понео титулу првака Југославије. За репрезентацију Југославије играо је на ВИ шаховској олимпијади у Варшави 1935, на незваничној шаховској олимпијади у Минхену 1936. и на ВИИ олимпијади у Стокхолму 1937. За државног првака проглашен је 1938. За време Другог светског рата живео је у Вршцу. После ослобођења прешао је у Нови Сад. Наступио је на првом послератном првенству 1945. и делио 1. место. Исте године учествовао је на Првом шампионату ФНРЈ. Са јачих такмичења повукао се 1951. Потом је играо у Бевервајку и на турниру ветерана у Цириху (1962) а последњи пут 1963. играо у банатском селу Војвода Степа. Из ванбрачне везе у Бечу са Мадленом Мајер имао је сина Рихарда. Обоје су рано преминули. У Америци се 1915. оженио Маргаретом Сикора, лингвистом и ћерком добростојећег фармера, и убрзо развео. Сахрањен је у породичној гробници у Вршцу.

Његова шаховска каријера била је значајна за историју шаха у свету и код нас. Заступао је динамичнији, нови стил. Захваљујући његовој игри Југославија је дуго времена била друга шаховска сила у свету. Био је одличан брзопотезни играч а по дужини турнеја, броју одиграних симултанки, проценту њихове успешности и географском простору на којем је играо остао је и данас непревазиђен. Коментарима и путописима сарађивао је у многим шаховским часописима. Међународна шаховска организација признала му је 1950. титулу велемајстора.

С. Станојевић


"Он је био репрезентативац земље која је у његово време неколико пута мењала име. Он се звао Борис Бора Костић. Нема гдје чика Бора није лебдео на својим шаховским путешествијима: Европа, Африка, обе Америке, Индија, Аустралија... и то у време када се једино могло бродом. Учио је шаху некаквог махараџу у некој нестварној индијској забити која може бити да и нема име, али је учио шаху и америчке мајсторе у највећој светској забити званој Њу Јорк. Када је велики југо мајстор, Петар Трифуновић, средином педесетих прошлог века у неком месташцету у Јужној Америци, кога не бележе ни тамошње мапе, давао симултанку, на крају исте, на банкету којег се не би постидели ни краљеви, одлучи да се мало, у отпоздравној говоранцији, и нашали: "А нарочито ми је драго да сам имао прилику да играм шах у овом малом симпатичном углу глобуса где није стигао да гостује чак ни наш познати светски путник велемајстор Бора Костић!" Тек што је поменуо Костићево име пар старијих домородаца одвикаше демант: "Грешите! Сењор Костић? Радо га се сећамо. Био је овде 1913. године."

Рођен у Вршцу 1887. године, Бора је први пут показао сву своју шаховску вестину двадесетак година касније када је у Будимпешти понизио све најбоље играче Будима, Пеште и ближе и даље околине. Убрзо ће да стигне у Келн да постане и фелдмаршал шаха пошто ће да надмаши најпознатијег шаховског Маршала, Американца Френка. Затим ће да отпутује у Америку да буде професор игре у којој и највећи буду понекад ђаци.

Кажу да је овај боем шаха по кафанама играо у све, а да је највише очајавао када је у заносу игре однио 25 чајева којих је онда безуспешно покушавао да прода окупљеним кибицерима. Једном му је опет, каже прича, поштар био и сам махараџа Јосип Броз који је на својим безбројним путевима несврстаности налетео на некаквог махараџу од Цандагара који је неизоставно желео да преко уваженог госта поздрави гуруа Бору. И још, кажу, да је господин Костић био инспирација аустријском књижевнику Стефану Цвајгу за његову "Новелу у шаху" која је требала бити реванш за сав новац који је Цвајг изгубио од Боре играјући игру над играма по бечким кафанама. Реванш, јер је Цвајгов Центовиц (Бора) одличан играч и ту се завршавају све његове врлине. А Бора, а Бора је био комплетно саткан од врлина.

Умео је, иначе, у вршачком парку, нарочито с вечери да окупи око себе пуно заинтересованих. Тај кутак на самој ивици летње баште био је, али баш увек, резервисан само за њега, за замор и смех, за врцаве упадице, а чика-Бора, кад није имао "противника" демонстрирао би врхунско умеће на шаховској плочи често привлачећи и то оно неодољиво, непознате ратнике на 64 поља на неколико партија, бесплатно пиће. Стари трик, изгуби неколико партија од 'сјајног' противника ... тек "кнап" ... или "за длаку" ... и онда опкладе, пиће и вечера и ... остало је историја ...

Некако у то време тамо је обитавао и Тихомир Ацкета, интернационални судија, такође спадало своје врсте. Прича се како је сасвим уверљиво са жаром у очима дизао рејтинг чика Боре подесећајући како је и сам славни Капабланка признавао и говорио да чика Бора зна све важније светске партије шаха тога доба ... напамет!

Дакако, беше то истина ... знао је чика-Бора.

Сад на њега подсећа неколико клубова махом у јужном Банату. Носе они његово име, прекидају и поново успостављају рад. Беше организован и меморијални турнир у Вршцу, у част чика-Боре, но, недавно минула времена као да су мало бацила прашину и као да се све више заборавља на протагонисту древне игре. Тек понеко, и то као у трансу, или магновењу, осветли минуле дане али и то са све мање детаља...

... Своје прве шаховске кораке почео је у десетој години а већ у Гимназији је био један од најјачих вршачких шахиста. Највећи конкурент из гимназијских дана био му је, пет година старији, Сава Гердец који га је увео у шаховску теорију. Њихова борба за шаховски престиж прекинута је Костићевим одласком на студије у Будимпешту. Тамо је завршио Оријенталну трговачку академију, али не запостављајући шах.

Први велики шаховски резултат остварио је у Будимпешти 1909. године када је победио на турниру најјачих мађарских шаховских аматера. Ова победа отворила је младом Костићу врата бечких шаховских кругова, тадашње светске шаховске метрополе.

1911. године остварује сензационалну победу у мечу са америчким шампионом Френком Маршалом. Прво право "ватрено крштење" Бора Костић имао је исте године на међунардном велемајсторком турниру у Карсбаду (Карлове Вари). У изузетно јакој конкуренцији освојио је титулу интернационалног мајстора. Следи гостовање у нордијским земљама где је победио прваке Данске и Шведске, као и веома јаког Рудолфа Шпилмана.

1913. године прелази у главни град Аргентине, Буинос Аирес где ради као предавач шаха на Војној академији. На једном аргентинском ратном броду крстарио је по многим морима. У Аргентини је победио све њихове најјаче играче, а првака ове земље, Роланда Иљу, са 6:0.

1915. одлази у Њујорк и започиње шаховску турнеју од источне до западне обале. На тој чувеној шестомесечној турнеји, Бора Костић је постигао светски рекорд у броју одиграних партија на симултанкама. Од 3281. одигране партије изгубио је само 112, а ремизирао 237. За време боравка у Америци посетио је Николу Теслу, док је чувеном тенору Енрику Карузу био учитељ шаха. Играјући бројне мечеве и турнире, од којих је најпознатији мајсторки турнир "Менхетен чес" клуба 1918. године, Бора Костић је сврставан одмах иза Капабланке на целом америчком континенту. Поготово што су њихове четири партије одигране на два турнира завршене ремијем. Тако је и дошло до њиховог меча, 1919. године који је генијални Капабланка убедљиво добио.

Исте године враћа се у Европу и у Хестингсу осваја друго место иза Капабланке. Наредне године у Хестингсу осваја прво место са 100% освојених поена, што нико није поновио у дугој традицији овог турнира. Затим следе значајни турнирски резултати: Гетеборг 1920. - ИВ место, Будимпешта 1921. — ИИИ—ИВ место, Хаг 1921. ИВ—В место. У Енглеској игра симултанке и продукције на слепо чиме је одушевио шаховски свет.

У Југославији у то време, очигледан је био ривалитет између др Милана Видмара и Боре Костића. Нажалост, никада није организован меч чији би резултат показао коме треба доделити титулу шампиона Југославије.

Бора Костић је изузетно волео да путује и упознаје нове земље и обичаје, али и да на тим путовањима игра шаховске турнире. Тако је организовао светску шаховску турнеју која је трајала од 11. новембра 1923. до 28. маја 1926. године. Како је сам рекао пријатељу Кости Јовановићу непосредно пред пут: "Желим да видим свет, оне крајеве земље који су били само предмет моје маште. Верујем да ће на том путу бити доста интересовања за шах. "То је била мисија која је светском шаху донела пропагандни успех великих размера. Један југословенски мајстор, демонстрирајући шах на такорећи сваком кораку, у разним поднебљима, прича о својој домовини за коју многи нису ни чули. Прво је кренуо у Аустралију и Нови Зеланд. Затим преко Јужне Африке копном до Кеније, где је одиграна чувена партија на полутару. Бора Костић је био на северној земљиној полулопти, а његов противник на јужној. Следећа станица је Индија, где га је на крају примио и махараџа од Патиале (Чандагар), који је организовао турнире на висовима Хималаја. Одатле се ишло у Непал и на Тибет, а затим на острво Јаву у Индонезији. Са Јаве је прешао на Суматру где је играо са поглавицом племена Батаки. Одатле креће на Филипине, па у Хонг Конг и Кину. Из Кине је прешао у Совјетски Савез одакле је почео повратак за Вршац. Кроз Сибир, преко Иркутска, Новосибирска, Омска, Свердловска, Москве, Одесе, Лењинграда до Риге. Свуда симултанке, игре на слепо, мечеви, а како сам признаје највећи број изгубљених партија је имао управо у Совјетском Савезу. Напокон, крајем маја 1926. године стиже у Вршац и завршава први део свог пута око света за шаховском таблом. Неуморни шаховски путник је поставио темеље за будуће шаховске везе мађу народима целога света.

Прва шаховска Олимпијада одиграна је 1927. године. Бора Костић је играо на првој табли југословенске репрезентације и освојио 8,5 поена из 15 партија. Следеће године побеђује у Тренчанским Топлицама, а 1930. године је ИВ у Ници. Исте године он наставља свој пут око света. Одлази у Мексико где остаје осам месеци. Одатле иде на Кубу, па у Америку, одакле се враћа половином 1931. године да би стигао на Олимпијаду која се играла у Прагу. На тој Олимпијади Југославија је била ИВ, а значајан је допринос Боре Костића на трећој табли. Затим следи изузетно јак турнир на Бледу који је протекао у знаку светског шампиона Аљехина.

Први шампионат Југославије одржан је 1935. године у Београду. Бора Костић је поделио прво место са Васјом Пирцом. Највећи турнирски резултат Бора Костић остварује 1938. године у Љубљани на шампионату Југославије. Са освојених 10,5 поена из 15 партија побеђује испред најбољих југословенских играча, као и испред Сабоа, Тартаковера и Штајнера.

Почетком Другог светског рата престаје шаховска активност за све који нису хтели да играју у нацистичкој Немачкој. Међу њима је био и Бора Костић који је због свог патриотизма једно време провео у концентрационом логору у Великом Бечкереку (Зрењанин). После рата је учествовао на неколико шампионата и мањих турнира, а последње такмичење на којем је победио био је турнир ветерана — Цирих 1962. године.

Бора Костић је умро у Београду, 3. новембра 1963. године.

Можда, када би се узимала само објективна снага појединих играча, Чика Бора не би спадао баш у сам светски врх. Може бити да се на том путу испуњеним сваковрсним доживљајима и његов бујни таленат доста истрошио. И околности у којима је касније живео нису му дозволиле да своје стваралачке могућности оствари до краја. Међутим, он је као шахиста био јединствена, непоновљива личност. Он је за шах живео и њиме је остао опчињен до краја живота. Магија шаховске игре одвела га је и у велику животну пустоловину — на дуго путовање по егзотичном, у то време мало познатом свету. XВИИ Меморијал "Бора Костић"

Линк
Видео

Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.









© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming