|
Регистрација | Пријави се!


Софија ЈОВАНОВИЋ (СОФРОНИЈЕ КОМИТА)
(Добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912 до 1918. године. Добила је 13 одликовања.)

Рођена у Београду 1895. године, у породици тадашњег познатог београдског месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао више ћерки али не и сина, па се и гласно жалио због тога што нема „сина јунака“. Иако му та жеља му није услишена, време је показало да је из ове куће у Душановој улици на Дорћолу ипак један јунак остао у аманет као понос будућим поколењима. Софија је била девојчица кад јој је отац умро, а матуранткиња кад је избио Први балкански рат 1912. године.

Тада се јавила Народној одбрани као добровољац - четник и прошла тест пред комисијом коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској Бањи. Њено јунаштво исказано у борбама на Црној Чуки и Вељој глави донели су јој прва одликовања, па и насловницу и озбиљне хвалоспеве у иностраној штампи тог доба - 1912. године она се нашла на насловним странама париског "Малог журнала". Уз слику је ишао и опис "српска Јованка Орлеанка".

Да ће од ње бити велика хероина могло се наговестити кроз разговор и тест који је обавила пред комисијом Народне одбране, која у први мах није желела да је пусти на борбене линије већ је желела да је расподели као болничарку, о чему је писао и Антоније Ђурић у својој књизи "Жене Солунци говоре". Пријавила се Народној одбрани, али тамо нису хтели ни да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећп грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње. Вратила се покуњена, али је сутрадан опет дошла. Кад је угледа један мајор, рече:

– Којим добром, девојко?
– Хоћу пушку и ратни распоред! Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме… Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.
– Добро, девојко! – рече јој мајор. – Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима.
– Хоћу пушку! – поновила је. – За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!
Нису имали куд: примили су је.

По завршетку Другог балканског рата запослила се као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим мир је кратко трајао, убрзо је избио Први светски рат и од самог почетка, ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке у којој је разбијен аустријски десант на Београд. Била је у саставу Сремског добровољачког одреда где је командовала првом групом српских бораца која је прешла преко Саве у Срем да извиди непријатељске положаје и пресече телефонске жице до Земуна. Са њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понели су и две српске заставе и поставили их на караулу, покупили наоружање и муницију и вратили се у Београд. Такође, учествовала је у биткама на Дрини и Колубари.

У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је и повлачење преко Албаније, учествовала у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања.

За своје херојство и јунаштво Софија Јовановић је добила 13 одликовања, чиме је постала жена са највише медаља у "Великом рату". У миру је нашла и свог животног сапутника, саборца из рата, Тихомира Крсмановића. Преминула је у Београду 1979. године у 84. години и сахрањена је на Новом гробљу уз све војне почасти.

Говорећи о својој прабаки у интервјуу за "Новости", драматург и редитељка, Сања Крсмановић Тасић, описала је како се она понашала након завршетка рата, али и како је гледала на оно што је наступило у миру.

- Бака је била права дама. Поново је обукла хаљине и високе штикле, не знам како је то успевала без половине стопала. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини. Није очекивала да јој отаџбина за проливену крв плати на било који начин. Била је разочарана салонским ратницима, који су се после рата лактали за привилегије. Тако је српска Јованка Орлеанка остала заборављена, нарочито после Другог светског рата. Када је умрла, у наслеђе сам добила 13 ордена, пажљиво умотаних у чипкасту белу марамицу – рекла је она у интервјуу за "Новости".

Оно што ставља сенку на херојство Софије Јовановић јесте наша небрига за њен лик и дело. Наиме, данас на подручју читавог Београда она нема ни улицу ни споменик.

Линк
Видео

Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.









© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming