|
Registracija | Prijavi se!


Sofija JOVANOVIĆ (SOFRONIJE KOMITA)
(Dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912 do 1918. godine. Dobila je 13 odlikovanja.)

Rođena u Beogradu 1895. godine, u porodici tadašnjeg poznatog beogradskog mesara Jovanovića iz Dušanove ulice. On je imao više ćerki ali ne i sina, pa se i glasno žalio zbog toga što nema „sina junaka“. Iako mu ta želja mu nije uslišena, vreme je pokazalo da je iz ove kuće u Dušanovoj ulici na Dorćolu ipak jedan junak ostao u amanet kao ponos budućim pokolenjima. Sofija je bila devojčica kad joj je otac umro, a maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine.

Tada se javila Narodnoj odbrani kao dobrovoljac - četnik i prošla test pred komisijom koju su činili apotekar Karić, kapetan Voja Tankosić i major Vasić zvani Gorski car. Potom je prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj Banji. Njeno junaštvo iskazano u borbama na Crnoj Čuki i Veljoj glavi doneli su joj prva odlikovanja, pa i naslovnicu i ozbiljne hvalospeve u inostranoj štampi tog doba - 1912. godine ona se našla na naslovnim stranama pariskog "Malog žurnala". Uz sliku je išao i opis "srpska Jovanka Orleanka".

Da će od nje biti velika heroina moglo se nagovestiti kroz razgovor i test koji je obavila pred komisijom Narodne odbrane, koja u prvi mah nije želela da je pusti na borbene linije već je želela da je raspodeli kao bolničarku, o čemu je pisao i Antonije Đurić u svojoj knjizi "Žene Solunci govore". Prijavila se Narodnoj odbrani, ali tamo nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najvećp greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje. Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:

– Kojim dobrom, devojko?
– Hoću pušku i ratni raspored! Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me… Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.
– Dobro, devojko! – reče joj major. – Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima.
– Hoću pušku! – ponovila je. – Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!
Nisu imali kud: primili su je.

Po završetku Drugog balkanskog rata zaposlila se kao činovnica u Direkciji železnice. Međutim mir je kratko trajao, ubrzo je izbio Prvi svetski rat i od samog početka, noći između 28. i 29. jula 1914. ona je bila učesnik prve bitke u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd. Bila je u sastavu Sremskog dobrovoljačkog odreda gde je komandovala prvom grupom srpskih boraca koja je prešla preko Save u Srem da izvidi neprijateljske položaje i preseče telefonske žice do Zemuna. Sa njom su išli Miroslav Golubović, Predrag Karaklajić, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević. Poneli su i dve srpske zastave i postavili ih na karaulu, pokupili naoružanje i municiju i vratili se u Beograd. Takođe, učestvovala je u bitkama na Drini i Kolubari.

U oktobru 1915. godine kada je Nemačka povela ofanzivu na Srbiju bila je u borbama od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je i povlačenje preko Albanije, učestvovala u proboju Solunskog fronta. U ratu je bila ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid. Za junaštvo je dobila 13 odlikovanja.

Za svoje herojstvo i junaštvo Sofija Jovanović je dobila 13 odlikovanja, čime je postala žena sa najviše medalja u "Velikom ratu". U miru je našla i svog životnog saputnika, saborca iz rata, Tihomira Krsmanovića. Preminula je u Beogradu 1979. godine u 84. godini i sahranjena je na Novom groblju uz sve vojne počasti.

Govoreći o svojoj prabaki u intervjuu za "Novosti", dramaturg i rediteljka, Sanja Krsmanović Tasić, opisala je kako se ona ponašala nakon završetka rata, ali i kako je gledala na ono što je nastupilo u miru.

- Baka je bila prava dama. Ponovo je obukla haljine i visoke štikle, ne znam kako je to uspevala bez polovine stopala. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice. O ratu nije pričala osim da je bio surov, užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini. Nije očekivala da joj otadžbina za prolivenu krv plati na bilo koji način. Bila je razočarana salonskim ratnicima, koji su se posle rata laktali za privilegije. Tako je srpska Jovanka Orleanka ostala zaboravljena, naročito posle Drugog svetskog rata. Kada je umrla, u nasleđe sam dobila 13 ordena, pažljivo umotanih u čipkastu belu maramicu – rekla je ona u intervjuu za "Novosti".

Ono što stavlja senku na herojstvo Sofije Jovanović jeste naša nebriga za njen lik i delo. Naime, danas na području čitavog Beograda ona nema ni ulicu ni spomenik.

Link
Video

Komentari

Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ne objavljujemo. Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara.
Komentari će biti objavljeni nakon provere od strane administratora.









© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming