|
Регистрација | Пријави се!



Чока



Територија општине Чоке лежи у источном делу Панонске низије, између Тисе, Мориша и Златице. У односу на Војводину она се простире у њеном североисточном делу. Територија чоканске општине граничи се са територијама четири општине: са Новим Кнежевцем на северу, Кикиндом на истоку, Сентом и Адом на западу. На истоку једним делом избија на државну границу према Румунији.

Стари назив места је Чака, који је по Боровском (др. Боровски Шандор члан Мађарске краљевске академије наука и секретар Мађарског историјског друштва) лично име и тек касније је претворено у Чока. Место је регистровано као дедовина племена Чанад. У писаним документима први пут се спомиње 1247. године. Припадала је палатину Pongracz, сину Келеменеш бана, а добили су је од краља 1256. године. Чоку заједно са рибњацима наследили су потомци Келеменеш. Још 1280. године била је у поседу Тамаша сина палатина Pongracza када су је кунски разбојници спалили, после чега је годинама била пуста.

Још прве половине 16. века Чока се убраја у већа насеља па је чак и Олах Миклош у свом делу написаном 1536. године сматрао нужним да је спомене. Одмах по паду Темишвара започело је пропадање и овог насеља, властела и кметови беже а на њихова места насељава се неколико српских пастира. По турском запису 1557-1558 нађено је свега 13 житеља.

После пораза турака код Сенте на место старог насеља дошло је још 36 српских пастира. 1753. године Чока је означена као српско насеље и имала је 192 дома. Приликом свог пропутовања јужног дела Угарске 1768. године дошао је цар Јосиф II. из Кикинде у Чоку а одавде је отишао да обиђе поприште битке код Сенте. 1773. године основана је српска школа и подигнута православна црква. 1779. године Чока је прикључена Торонталској жупанији.

Историја највећег и најлепшег здања у Чоки (старог дворца) почиње у лето 1781. године у Бечу, на првој јавној Лицитацији Коморских добара. Тада су Чоку, као пустару са околином купили браћа Марцибањи – Леринц, Имре и Иштван за 95.500 форинти.

Онис у пореклом били Пољаци, из жупаније Тренчин. Њихов далеки предак по имену Мартин се обогатио трговином, па су га Срби у Банату звали Мартин-Бан, по угледу на турске спахије, који су дуго поседовали Банат. Кованица "Мартин-Бан" брзо се претворила у Марцибањи, што су његови потомци прихватили као презиме.

1797. године Чока је издејствовала себи назив варошица са тржишним привилегијама.

Последњи властелин Чоке био је Марцибањи Леринц, који је започео зидање каштиља, након његовог самоубиства имање је 1868. године прешло у руке Барбер Агоштона и Класеманн пиварима из Кобање. Затим је имање постало власништво Шваб Кароља који је довршио зидање »Каштиља«. Последњи власници овог велепоседа били су Карољ и Артур Ледерер који су уједно били патронати католичке цркве. За време старе Југославије Чока је била претежно пољопривредни крај и имала је привреду у зачетку.

Од 1945. године па надаље Чока се нагло развија, формира се државно пољопривредно добро Чока од бившег имања Ледерера, Чока постаје седиште општине.




Насељена места:

Банатски Моноштор
Црна Бара
Јазово
Остојићево
Падеј
Санад
Врбица

Коментари

Бићемо Вам захвални ако поделите информације, занимљивости, приче и легенде које се односе на ово место.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.







© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming