|
Регистрација | Пријави се!



Ириг



Oпштина Ириг, као најмања општина у Војводини, смештена је на обронцима Фрушке Горе и на главном путу магистралног правца Нови Сад - Шабац (М-21), у близини градова Новог Сада и Руме, 70 км северозападно од Београда.

Општина Ириг заузима 25% Националног парка "Фрушка Гора", а њено централно место Ириг налази се на највећој надморској висини од свих општинских центара у Војводини.

Археолошки налази на територији Ирига указују на чињеницу да је овај део Срема био насељен још у праисторијско доба. У његовој околини су нађени трагови неолита и палеолита и свих каснијих праисторијских и античких епоха. Најстарији пронађени предмети су из млађег каменог и бронзаног доба, а потом из келтског и римског периода. То значи, да се живот овде континуирано развијао и трајао од појаве човека, па све до данас.

Током VI века ове крајеве насељавају Словени и ту остају све до данас као најбројнија етницка групација.

Тешко је данас сасвим поуздано утврдити када је настао Ириг и како је добио име. Као насеље, Ириг се први пут помиње доста рано, али се о његовом развоју и историји ипак сасвим мало зна све до половине XV века. Назив Ириг први пут се помиње 1225. године када је у њему основан католички манастир павлинско-еремитског реда. Као име католичког манастира забележен је у једној књизи која се данас налази у ватиканској библиотеци.

Његово име потиче, вероватно, од мађарске реци "Уруг" - стари. Постоји више легенди о томе како је Ириг добио име. У народу постоји предање да је име добио по старцу Ири - првом човеку који се овде населио, али је то мање вероватно. По предању најстарије насеље Ирига налазило се нешто јужније од садашњег, тамо где се налази потес Кокињас, али данас тамо нема никаквих остатака који би то могли да потврде.

Збивања у Иригу и око њега могу потпуније да се прате тек од стварања "српске деспотовине" - владавине српских деспота у Срему од кад и има нешто више података о Иригу, а то је период од 1471. до 1526. године. За време српских деспота Ириг се помиње као седиште племићких поседа, а ово подручје је у центру политичких и културних збивања. Од тада па до данас он је стално административно седиште овог краја. У другој половини петнаестог века око ових поседа споре се Вук Бранковић познатији у народу као Змај Огњени Вук са породицом Илочких и Реваја. Већ 1483. Ириг припада Вуку Бранковићу, који из њега води преписку са Султаном Бајазитом II, ради помирења са мађарским краљем Матијом Корвином, али његова мисија није довела до мира између Угара и Турака. У то време, као каштелани града Ирига у служби деспота из породице Бранковића, помињу се 1497. године Вук Колаковић, а нешто касније - 1521. године и Јова Долић.

У то време око Ирига се подиже осам православних манастира груписаних око Ирига: Велика Ремета, Гргетег, мушки и женски манастир Крушедол, Старо Хопово, Ново Хопово, стари манастир Јазак и Врдник. Они ће током наредних неколико векова представљати једине носиоце и центре културе, образовања и писмености и одиграти значајну улогу и допринос у очувању и националног идентитета и свести, не само Срба с ове стране Саве и Дунава већ уопште.

Ириг и ови крајеви су под Турцима од 1526. (до 1699) године. Забележено је и да су Турци су од Ирижана наплаћивали данак у крви. "Град ружа" плаћа султану данак, не у деци, већ у лепим девојкама које су одвођене у харем. Најлепше девојке отимали су и одводили цару у Цариград, о чему се у Иригу и песма сачувала:

Ој Иригу, мали Цариграде,
најлепше су Ирижанке младе.
Твоје име, твоја славна дела
преко њих су у Стамбол доспела.

У време велике сеобе Срба 1690. године ове крајеве насељава велики број пребеглог народа.

Карловачким миром 1699. године, на крају бечког рата, Турска је Аустрији уступила Угарску са Ердељом, осим Баната, и северозападни део Срема.

1716. године пред Иригом (на Шанцу - месту данашње Успенске цркве) се одиграла крвава битка између српске милиције и Турака, у којој је од неколико хиљада Турака Ириг бранило три стотине српских бораца на целу са Адамом Манастерлијом који су два пута одбили туски јуриш и на крају сви изгинули.

Револуција 1848. године посебно је усталасала Ирижане. Тада је место имало преко 4.000 становника. У тим револуционарним данима створена је Народна гарда с капетаном Кузманом Папулићем на челу и скупљено неколико стотина добровољаца који су стављени на располагање карловачком Главном одбору. У то време у Иригу је избио велики пожар који је уништио 40 кућа и свилару. У околини су харали разбојници које је предводио Симо Банастарац.

Кад је пропала Краљевина Југославија Ириг се одмах почео организовати за борбу против окупатора. Године 1941. основан је Народноослободилачки одбор, покренут илегални лист "Истина" који је излазио 5. месеци (октобар 1941 – фебруар 1942) и формирана Иришка чета с командантом Ђоком Сундуковићем. 1942. године у овом крају народ се подигао на масовни устанак. Ириг је ослобођен 24. октобра 1944. године.

Манастир Ново Хопово

Манастир Ново Хопово је основан почетком XVI века мада се једно време мислило да је црква св. Николе подигнута 1576. године. Ту забуну је унео натпис над западним улазом из цркве где се наводи да је те године (1576) црква подигнута од стране Лацка и Марка Јовшића, становника Горњег Ковиља (Ковина?). Данас се зна да овај податак није тачан и да је Ново Хопово старије и да је те 1576. године уместо старије саграђена нова црква. Натпис се управо односи на тај догађај, прецизније речено црква потиче из старијег времена. Да је то тако види се и из неких старијих записа. Тако постоји навод у Хоповском минеју (из времена игумана Павла) да је манастир постојао још 1541. године и да су те године у њему живописани олтар и кубе, док запис из 1555. године (у време игумана Стефана) наводи Хопово у вези преношења моштију св. Теодора Тирона. Судећи по томе манастир је постојао још од почетка XVI века, па се изводи закључак да је морала постојати и нека старија црква на којој лежи садашња.

Манастир Ново Хопово је имао богату историју. Једно време је у њему било седиште епископа па се по њему Сремска епархија називала Хоповском. Осим тога у њему је постојала и монашка школа (спомиње је Стефан Герлах). У периоду 1757-60. године у манастиру је боравио Доситеј Обрадовић, али се ту није дуго задржавао. Ипак, ове три године проведене у манастирским ћелијама оставиле су у њему дубок траг. Да је манастир био расадник културе види се и по томе што је 1846. године његов игуман Иринеј Радић написао монографију Новог Хопова.

Иконостас је оштећен и демонтиран за време II светског рата, а иконе су склоњене у једну од иришких цркава. Од 1955. године све иконе, осим престоних, чувају се у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, где су и конзервиране. Током 1952. године извршене су конзерваторско-рестаураторске интервенције на црквеној грађевини.

Манастир Старо Хопово

Манастир Старо Хопово. Изолован и неприступачан (чак су и околни летњи путеви, због ретких пролазника, скоро потпуно обрасли високом травом), удаљен је око два километра североисточно од Новог Хопова. Од манастирског комплекса остала је једино црква, док су крило конака северно од ње и економске зграде у рушевинама. Само сто метара узводно потоком налази се озидан извор са питком хладном водом. Ако се пређе поток и пође низводно, после 40 метара наилази се на једанод ретких фрушкогорских минералних извора.Ту је и улаз у полулучну, полукружну пећину импозантних димензија (заправо реч је о повећој поткапини). На њеном крају има камења и блокова, па се незна да ли је ту истински крај ходника. Спада у ред сувих пећина без проточних и прокапних вода.

Прошлост манастира је прилично непозната. Народна легенда, као и за Ново Хопово и Фенек, приписује оснивање овог манастира (1496-1502) деспоту Ђорђу Бранковићу, потоњем владики Максиму. Но, први поуздани податак потиче из 1546. године и налази се у најстаријем турском попису Срема (Сремски дефтер).

Кроз цео XVI век помињу га искључиво турски документи (1566-69, 1588, 1588-95). У XVII веку нема писаних трагова о манастиру. Манастирска црква, зидана каменом, лепо и надахнуто, мала је једнобродна грађевина са централном апсидом, споља петостраном, изнутра полукружном. Складних је односа и аркатичне декорације. У унутрашњости цркве јасно се издвајају три дела: припрата, наос и олтар. Пресведена је полуобличастим сводом, а над наосом је подигнуто велико, споља десетострано кубе, које носе пандантифи и које доминира над малом архитектонском масом цркве. Фасаде и постоље кубета украшени су низом слепих аркада. На броду су три прозора и један улаз (на западној страни), а на кубету десет уских прозора, што обезбеђује добру осветљеност унутрашњости. Звоник никада није подизан.



Насељена места:

Банковци
Добродол
Гргетег - Ново!
Јазак Село - Ново!
Крушедол Село - Ново!
Мала Ремета - Ново!
Нерадин
Прњавор - Ново!
Ривица
Шатринци
Велика Ремета
Врдник - Ново!

Коментари

Бићемо Вам захвални ако поделите информације, занимљивости, приче и легенде које се односе на ово место.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.







© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming