|
Регистрација | Пријави се!



Семчe (Гаџин Хан)



Легенда о Семчу

Прича се да је Семче добило име по некој турској речи, али оно што има више смисла, село је добило име по речи сем(ен)ка. Наводно се овде некада рађале много тикве. А мала сем(ен)ка –семче (деминутив), ако је веровати легенди, заиста значи рађање, или - извор живота, што је и најреалније тумачење за назив села.

Село се раније налазило испод саме суве планине. Имало је, прича се, веома лепу цркву и попа. Вероватно због злата Турци су га убили, одсекавши му главу на пању у оближњој шуми, те се и данас то место зове *Попова глава*.

Било је и доста лепих девојака. Међу њима и Босиљка коју су родитељи стално скривали од обесних турака. Но, једног су је дана Турци појурили према планини у намери да је силују. Бежећи тако у сипару (ситан камен туцаник обрусје стена) Босиљку је сустигао један Турчин и силовао је. Умакавши му неколико корака сустигла су је још 6 Турака и силовали је на раздаљини од по само неколико метара. Умрла је, а на свим тим местима где је силована избила је вода. Тако је настало седам Босиљкиних кладенаца повезаних један с другим. На жалост они такви више не постоје. Мештани су изградили водовод, тако да се овде пије најлепша вода у Заплању.

Зашто је село касније променило локацију и сишло ниже у равнице, постоје више верзија. Прича се да су у сеоској цркви затечени брат и сестра у блудној радњи, те да је цело село, заједно са црквом, пропало у земљу. То се место данас назива црквиште. Касније су знатижељници доказивали да је село заиста било ту, јер су пронађени трагови грађевина, што није немогуће доказати и сада. За настанак села на новој локацији везује се село Бердуј, смештено према бугарској граници. Вероватно су, бежећи од Турака, људи из Бердуја први дошли на нове просторе Семча.

И данас у селу постоји махала *б(е)рдујци*, вероватно због порекла ових људи. Иначе, махале су веома лепих и звучних имена и често се везују за презимена самих мештана. Тако су *Маринковци* -Маринковићи, *Ђораци* -Ђорђевићи, *Ристаци* -Ристићи, *Петровци* -Петровићи итд., а једна од највећих је *Шарена ма(ха)ла, која има од свих по мало.

Село има и заселак Лука, издвојен 1.5 ван, крај пута у пољу где су некада биле појате за стоку. Мештани засеока су некада живели у селу, а када им је досадило да свакодневно одлазе у Лука да хране стоку, преселили су се. По казивању Јована Цвијића место је добило назив по доброј берби лука. У планини изнад Семча постоје интересантна места и драгуљи природе. Такви су окамењени *Баба и деда*, *Каменита кућа*, *Црвена рупа*( у којој се према легенди скривало злато, пењући се на више везаних мердевина), место звано Лескар, (Лештар) где је плантажа лешника, рујиште итд.

А испод планине, на месту званом *Кладенци* још увек постоје појате, додуше не у оноликој мери, које карактерише традиционални премлаз, тј. мужа оваца уз забаву и славље. Овце се гоне на испашу у планинским прелепим пашњацима. Мање је људи данас и мање је славља. Али Семчани су одувек предњачили. Овде и данас постоје трубачи, заштитни знак Семча, раније је било такмичења, сусрета села, моби, и доста слоге. Нема дома омладине, нема амбуланте и поште. Село има четвороразредну школу са седам ђака, откупну станицу, телефоне, аутобусе према граду. Има и доста неожењених момака, што село чини веома несрећним.

Забележила Милунка Величковић (Петровић),
Преузето из књиге: Никола ЧД Пешић: „Семче – извор живота“

Чување историје

Скоро је на средњим страницама нишких *Народних новина* оком камере забележена руинирана РОДНА КУЋА И ГРОБНИЦА ДРАГУТИНА МАТИЋА, српског извиђача, на чијој фотографији је докторирао неки Јапанац, а чијим се спомеником на платоу испред скупштине поноси општина Гаџин Хан.

Да није камере трагови о постојању таквог јунака би се временом избрисали. И неке наредне генерације никада не би знале да је некада у сувопланинском селу Калетинац постојао такав јунак - ОКО СОКОЛОВО!

Е, баш то ме је подстакло да прозборим о још једном споменику палим борцима у НОР у 1941-1945, СПОМЕН ЧЕСМИ палим борцима СЕМЧА, откривеној 1955. Сећам се, био сам основац када смо сваке године полагали венце палим борцима и приређивали свечаности у њихову част.


Наравно, време је учинило своје. Миграција из села у град оставила је стотинак сељака који за такве чинове и немају времена, нити воље. Полако се заборављају они који су животе жртвовали да би генерације након њих уживале плодове њихове борбе.

Падају у заборав не због миграције, но и што локална власт нема слуха за историју.

Покушао сам да мобилним забележим истину о небризи - руиниран и у корову зарастао споменик са избледелим словима палих бораца. А та спомен чесма је симбол села Семча, централна слика разгледнице, по њој је оно препознатљиво. Ту су се родиле многе љубави, збивале згоде и незгоде. Била је извор живота мештана све до изградње водовода 1972. а потом препуштена зубу времена и забораву.


Као носталгичар за тим временима учинио сам што је у мојој моћи. Најпре сам се обратио Заводу за заштиту споменика Ниш и добио писмено обавештење да тај споменик није под њиховом заштитом. Преко фејсбук групе *Семчани и…* изнео сам идеју о прикупљању добровољних прилога за реновирање чесме. Иста је наишла на прихватање многих чланова и исказивање воље да се средства прикупе. И било би макар за фарбу за освежење слова имена палих бораца. Потом сам се са тим сазнањем обратио Општини Гаџин Хан. Сматрао сам да се општинска Дирекција брине о јавним површинама и објектима, како се наводи на сајту овог јавног предузећа, али од њих нисам добио никакав одговор.

Логично би било да, уколико нема средства, прихвате прилоге грађана и ангажују једног фарбара или каменорезца да колико толико доведе овај споменик у ред, а својим машинама би могла да почисти простор око чесме.

Исто тако Дирекција би могла да поведе рачуна о уређењу и чишћењу сеоских гробаља у Заплању, макар пред задушнице. То су јавне површине, долазе људи из града да упале свеће покојним родитељима и наилазе на растиње да не могу да пронађу споменике. Верујем да би свако пристао да плати накнаду за одржавање гробног места, него ли да се у тим жалосним тренуцима сусреће са таквим очајем.

Родна кућа и гробница Драгутина Матића би морала бити сачувана као сведок истине једног времена. Општина би морала да предвиди средства за одржавање или бар да од грађана затражи добровољне прилоге.

Јер, чему локална самоуправа и дирекција, ако се све препушта зубу времена?!

Текст и фотографије: Никола Пешић






Додај фотографију

Коментари

Бићемо Вам захвални ако поделите информације, занимљивости, приче и легенде које се односе на ово место.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.







© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming