|
Регистрација | Пријави се!



Барајево (Београд)



Градска општина Барајево је у целини изван градског подручја града Београда и просторно спада у приградске општине, а смештена је на правцу југ–југозапад у односу на Београд.

Прва насеља на територији општине Барајево појавила су се пре пет хиљада година, у доба неолита. Највеће неолитско насеље на територији барајевске општине било је у Барајеву и заузимало је простор од око 100 хектара, а налазило се на локалитету које је у археологији познат под именом Кремените њиве, крај пута Барајево - Липовица.

У овим крајевима живели су Илири, Келти, а почетком нове ере Римљани. Период досељавања словенског становништва у ове крајеве историјски је неразјашњен. Барајево се први пут помиње у катастарском попису који су извршили Турци 1536. године, као друго име за Барај (забележено 1528.године).

У време Првог српског устанка, овај крај је дао више знаменитих личности међу којима су најпознатији кнез Сима Марковић из Великог Борка, Павле Поповић из Вранића и велики јунак Милисав Чамџија, који је остао запамћен по томе што је први испред устаника ушао у београдску тврђаву Калемегдан.





Додај фотографију

Коментари

Бићемо Вам захвални ако поделите информације, занимљивости, приче и легенде које се односе на ово место.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.


  • Dean Miletic

    Село Вранић спада у најстарија насеља београдског подручја. Трагови сежу до бронзаног доба. Још за време Илира, Римљана, Варвара и Словена у овим крајевима налазила су се већа насеља.

    Једно од значајнијих новијих открића јесте неолитско насеље у Вранићу, тачније кућа , на коју су археолози наишли приликом реконструкције цркве Брвнаре из 18 века. "Претпоставља се да је кућа страдала у пожару који је уништио и цело насеље, а у овим истраживањима пронадјени су предмети од употребне керамике који су били коришћени у самој кући.

    Црква брвнара је грађена у 18. веку са дрветом без ексера. Са окапина по одобрењу Милоша Обреновића 1823. године пренета је у порту цркве Св. Илија у Вранићу. Има облик лађе. Покривена је шиндром а патосана циглом. Верује се да ју је радио Илија Петровић из Степојевца. У посебним приликама службу је у њој обављао Хаџи-Рувим.

    Вранић је изузетно безводно подручје; површинске воде скоро да и нема. Постоје, додуше, две реке - Марица и Врбовица - које паралелно теку кроз Вранић, од истока према западу, али у њима има воде само када падају јаке кише или када се топе снегови, што значи да су добар део године њихова корита сува.

    Пре рата, Вранић није био повезан никаквим саобраћајем. За Београд се одлазило пешице или запрегом. Нешто касније, од Умке се за Београд путовало лађом, а уочи рата од Мале Моштанице возом. Како није било ни електричне струје, слободно се може рећи да су тада у Вранићу људи живели у блату и мраку, одсечени од осталог света.

    Слободарско село Вранић је у Првом српском устанку дало огроман допринос развоју устанка и консолидовању српске власти, преко свог земљака Павла Поповића, који је био један од најближих Карађорђевих сарадника.

    Из ослободилачких ратова, од 1912. до 1918. године, 327 ратника из Вранића нису се вратили својим кућама, јуначки су пали на бојном пољу, бранећи част и понос своје отаџбине.

    У Другом светском рату, од 1941. до 1945. године, партизанско село Вранић поново пише завет слободи са 177 положених живота

    30. 05. 2017

  • Dean Miletic

    Лисовић је раштркано село. Било је познато по једном убиству од пре 40 година, које се и данас реконструише по кафанама. А сада је познато по емисији „Фарма“ која се снима у засеоку Грабовац, на месту званом Парцански вис.

    30. 05. 2017






© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming