|
Регистрација | Пријави се!



Вогањ (Рума)



Тицијанова буна , која се збила 1807. године у Срему, је имала за циљ да поправи бедно стање сремског ратарског сталежа, који је патио од зулума својих бездушних спахија. Народ је тежио да олакша терет спахијског намета и да се ослободи кулучења, кињења и батињања.
Буна је зачела у Вогњу и трајала је од 03, до 10, априла. Главни завереници били су Тодор Врбовац, Панта Остојић, Лазар Јовановић и Андрија Поповић, сви из Вогња.
Два дана пре буне, Тицан је написао Оглас на народ, који је назвао курент, својеручно га потписао и снабдео печатом Вогањске општине и разаслао га у Стејановце, Малу Ремету, Јазак, Врдник, Ривицу и Павловце.
Његова прокламација овако је гласила: Даје се на знање сваком благочестивому христијанину и поглавару црковному да савет даде кнезу и поштеним кметовима, да сваки човек стара се за оружје себи, јербо како чује скупштину да има онде доћи, јер који не дође биће зањег теже. Наша цела општина стоји на оружју, и мене натераше вами свима јавит, а ви један од другог отправите куда гласи овај курент: за бољшег веровања с печатом. Ако би когод од свештеника или од кнеза затајио овај курент, цела ће му се фамилија метути под сабљу, нека одправи у то село куда надлежи. Или у спаилук или вермеђу који би јавио, тај живети неће. Ако не дође у недељу, тојест 23.марта к нама у Вогањ обај курент а у ком би се селу задржао или затајио, то ће све цело село страдати кроз овај курент. Во Вогањ, 22.марта 1807. (М.П.)Теодор Аврамовић с.р.кнез и цела општина.
Интересантан је и текст заклетве коју су положили вођи у кући Врбовчевој, наоружани и под барјаком. Заклетву је диктирао Тицан: Заклињем се живим Богом и светом Тројицом да ћемо под овим крсташом барјаком гинути и мрети, и дотле га оставити нећемо док силу спахијску не оборимо и један свет од напасти спахијске избавимо. Амин!
Ко је био Тицан?
Богати трговац, Грк, Теодор Зицас, овде прозван Живковић, још у другој половини 18.века, био је због турског зулума, или због саме трговине, оставио своју Македонију и село Бац, и са своја два сина, Костом и Теодором пређе у Срем и настани се у селу Јаску. Своју венчану жену Екатерију, остави у Македонији као јемство Турцима да ће се тобоже касније вратити под турску управу.
Кад је дошао у Јазак није могао своју велику трговину да води и развија без женске руке, па узима себи за домаћицу девојку Јелисавету Сретић из Јаска, коју доцније уда за свог послужитеља Аврама Михајловића, такође из Јаска. И кад се из тог брака роди син, Грк му на крштењу придаде своје име Теодор, а по оцу Авраму назове га Аврамов, касније Аврамовић, а још касније прозван је Тицан. под тим именом, презименом и надимком појављује се Тицан у свим каснијим књижевним написима и народним причама.
Тицан је још као дете био врло леп, стасит и оштроуман. Био је хитар као тица и зато су га његови другови у детињству и називали Тицан, што му је као надимак остао до смрти.
Кад је Тицан дорастао до школе Грк, Теодор Живковић запазио је у њему даровитост, и по завршетку српске школе у Јаску, пошаље га у Земун у грчку школу. после је прешао и у немачку шолу у Петроварадин, те је тако већ у свом детињствуговорио српски, грчки и немачки.
После завршетка школе вратио се Тицан у Јазак. Одатле је отишао у војнике и војевао у ратовима против Италијана, Немаца, Француза и осталих непријатеља Аустрије. Из тих ратова храбри Тицан се није вратио своме дому скоро двадесет година. Можда се никад не би ни вратио да га у једној бици није заробио француски генерал Мармон. На Тицанову војничку часну реч да неће више војевати против Француза, мармон га пусти из ропства на слободу. И тако се врати у Јазак. У то доба Тицан је већ говорио, сем поменутих језика, још и француски, италијански и пољски.
После неуспеле буне у Срему Тицан је био ухваћен и у Вуковару где је осуђен на смрт вешањем, али је казна пооштрена на ломљење на точку, па је после две године рашчеречен на четри дела.. У Срему се још дуго помињало његово име. Сељачка омладина је о њему и песме саставњала и певала их на својим скуповима.
На једном листу парохијалног протокола у Вогњу од 1812. године, нашао је иришки парох С. Моловић оловком написану песму о Тицану и објавио је 1902. године. Песма гласи:

Знаш ли,мила,кад си моја била.
Кад ј у Срему либерија била?
Господине је сил с уморио?
Нисам ти се,брате, уморио
Већем сам се, брате, поплашио.

Од Тицана новог капетана.
И од оног Андре барјактара,
И од оног буљбаше Панте.


Линк





Додај фотографију

Коментари

Бићемо Вам захвални ако поделите информације, занимљивости, приче и легенде које се односе на ово место.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.







© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming