|
Регистрација | Пријави се!


Одакле потичу крст и оцила у српском грбу

Србија у средњем веку није имала свој посебан државни (земаљски) грб. Средњовековно право сматрало је државу патримонијалном (наследном) својином владара. Зато су у Србији, као и у свим другим срдњовековним државама, грб и застава владара сматрани грбом и заставом државе којом је владао.

Крст са оцилима између кракова почео се приказивати као грб Србије тек у Илирским грбовницима с краја 16. века. Из фиктивне хералдике овај грб преселио се у српску практичну хералдику 18. века и представља грб или део грба Србије све до наших дана.

Оцило (огњило, кресиво) је направа од чврстог метала, обично челика, полукружног или сличног облика. Служило је за паљење ватре, пошто се ударањем оцила о кремен (кремен камен) стварала иницијална варница.

Симболичке представе оцила јављају се још у В миленијуму пре Христа у Месопотамији, а потом и код многих далекоисточних народа, јужноамеричких цивилизација, Јевреја, старих Грка и Римљана. Оцило је свуда симболизовало ватру, огњиште и светлост и било је знамење многих врховних божанстава.

У хералдици, оцила најчешће имају четири обллика. Могу бити затвореног типа, па ако су угласте форме, подсећају на мајускулно слово бета (Б), а ако имају облу форму, подсећају на минускулно слово бета (β). Могу бити и отвореног типа. Њихова угласта форма подсећа на угласту заграду ( [ ), а обла на ћирилично слово С. Међу оцилима као употребним предметима можемо пронаћи сличне форме. У српској хералдици 19. и 20. века јавља се и угласто оцило, налик слову Е.

У 13. веку, у време владавине династије Палеолога (1261-1453), византијски новац све чешће садржи тетраграм који чини крст кантониран са четири грчка слова бета. Овај тетраграм често се и данас тумачи као нека врста шифре, тј. криптограма. Поједини научници су претпостављали да те четири бете морају имати неко значење. Тумачили су их као скраћеницу за Вонтеи (Помози), Василеус Василеон Василеуон Василеуси (Цар царева царује царевима) или за Ставре Василеос Василеон Василеи Вонтеи (Крсте Цара царева помози цара).

Међутим, изворни грб Палеолога је крст кантониран оцилима, а његово тумачење као тетраграма – крста кантонираног словима бета, створено је касније на Западу у круговима породица које су, као сродници Палеолога, користиле овај знак. На то указује, пре свих, Псеудо-Кодин (14. век) у делу „О чиновницима“. Говорећи о изгледу уобичајене царске заставе – фламулона, Псеудо-Кодин је дословно описује као царску заставу са крстом међу оцилима. Без обзира на то најчешћи назив за грб Палеолога у хералдичкој литератури остао је тетравасилион.

Већ од 13. века тетравасилион је сматран на Западу грбом Палеолога и Византије. У самом Ромејском царству таквим се почео сматрати тек од 14. века.

Изглед византијских фламулона, поред поменутог описа, познат нам је још само преко приказа из западних поморских карата (портолана) и путописа из 14. и 15. века. У једном од њих је застава Грчког царства описана као румена застава са златним крстом и четири златна оцила.

Тетравасилон Палеолога и Византије наставио је свој живот и после 1453. године и нестанка Ромејског царства са историјске позорнице преко грбова сродника и наводних сродника Палеолога и у западним грбовницима. Теравасилон данас налазимо на стегу Архиепископа Атинског и целе Јеладе, и у једном сличном облику у српској хералдици.

Крст са оцилима је, уз двоглавог белог орла, најзначајнија хералдичка фигура која чини традиционални грб Србије. Временом су се формирала два паралелна мишљења која се међусобно не искључују. Једно, да је крст са оцилима симбол српске државе, а двоглави орао симбол династије, и друго, да је крст саоцилима симбол српске нације, а двоглави орао симбол српске државе. Најстарија појава овог симбола на српским просторима везује се за чувени полијелеј из манастира Високи Дечани, дар кнегиње МИлице и кнежевића Стефана и Вука Лазаревића. Настао је 1397, када је Милица са синовима обновила манастир разрушен после Косовске битке 1389. године.

Недуго после појаве тетраграма на Дечанском полијелеју, између 1402. и 1427. године, крст са оцилима ће се јавити на новцу деспота Стефана Лазаревића.

Појава крста са оцилима у Србији везана је искључиво за византијско наслеђе. Дакле, крст и оцила не могу се повезати са Деспотовим браком са Јеленом Гатилузи из 1405. године, чија је породица, будући у сродству са Палеолозима користила и тетравасилион. Овај хералдички мотив још теже се може повезати са Деспотовим вазалством према Угрима. Готово истоветан мотив налазио се на новцу угарског краља, византофила Беле ИИИ (12. век). Бела је, међутим, припадао династији Арпадовића, која је владала Угарском до 1301. године. У време деспота Стефана, хералдички симболи Угарске су се већ увелико били променили.



По другој теорији

У Винчанском писму, односно систему знакова и симбола могу се нац́и скоро сва слова данашњег тзв. ц́ириличног писма односно Србице. Најзначајнија, међутим, чињеница која доказује да је ушц́е четири реке колевка Срба, произлази управо из винчанског писма.

Амерички научници Волтер Питман и Виллијам Рајан открили су да је пре више од 5.500 година п.н.е. Црно море било слатководно језеро на око 50 метара испод данашњег нивоа. Ова чињеница наводи на то да су четири огромне реке (Дон, Дњепар, Дњестар и Дунав) имале једно ушц́е. Ни на једном другом месту на планети четири велике реке не уливају се на тако малом простору, практично на једном месту.

Пратећи античку историју, ова откриц́а наводе на претпоставку да се на ушц́у тих река налазила древна цивилизација и град Атлантида, јер је још у античко доба Платон у својим списима навео да је Атлантида потонула у море, као и да је била окружена са четри велике реке. На ушц́у ове четири реке заиста је постојала цивилизација. Али то није била Атлантида (Атлантида је један сасвим другачији и много старији град).

Разлог зашто се мешају Атлантида и земља Срба лежи у томе што су пред овом древном поплавом избегли Срби носили са собом два предања: једно о граду Атлантиди и друго о својој колевци са ушц́а четири реке коју је прогутало море.

Од њих су за ове предаје чули египатски свештеници, а од њих антички Грци који су их и записали. Срби и данас за делове свог народа који живе ван матичне земље кажу да су у "расејању". Дакле, повлачец́и се пред надолазец́им морем, сасвим логично, народ се кретао узводно долинама ове четири реке. Они Срби који су кренули узводно долинама река Дон и Дњепар, касније су основали државу која се и данас зове Расија (Русија. Изговара се Расија).

Они Срби који су се повлачили узводно уз Дњестар до данас су задржали име Срби, са одредницом Лужички. Мишљење је да су се и данашња Чешка, Моравска звале Србија.

Они Срби који су се повукли на запад уз Дунав до дана данашњег се зову Србима. Прва држава коју су основали звала се Расија или Рас, односно Рашка, а себе су називали Расјаним Србима, односно Рашанима (Расен). Срби који су се повукли на исток према Кавказу и Каспијском језеру названи су сарматски Срби или стари Срби.

Прва држава коју су основали звала се Сербонија (или Сорабија), а народ је назван Сораби, или бели Сораби, док су се јужни (балкански) Срби називали црвеним Сорабима. А назив регије Моравске и балканске реке Мораве имају исто порекло. Можда су имена дата према постојец́им регијама, рекама итд у тој прапостојбини, па су исто тако "понесена" као и назив регије Рашке, чији назив је првобитно коришћен негде код Црног мора то јест Кавказа за једну планину испод које је једно српско племе живело.

Мало северније, у подручју реке Дњестар, 5.400 године п.н.е. изненада се појављује веома развијена Трипољска цивилизација. Буквално на стотине градова (до данас је откривено око 2000 насеља која припадају тој култури) појавило се око 5.400 г.п.н.е. на подручју данашње Украјине, Молдавије и Румуније, односно ширем подручју реке Дњестар.

Археолози тврде да је то била изразито напредна цивилизација, да су пронађени остаци монументалних грађевина, да су поседовали знања из металургије, производње керамике, ткања итд. Занимљиво је да су живели у урбаним срединама, градовима, који су по правилу били кружног облика и окружени водом (што одговара опису Атлантиде).

У истом периоду, узводно уз реку Дунав, на подручју данашње Србије и Румуније, појављује се такође изразито напредна Винчанска цивилизација. Винча је била урбана средина а становништво је такође изузетно добро познавало металуршке процесе, процесе производње керамике, ткања итд. Занимљиво је да најстарији икад пронађени траг писмености припада Винчанској култури.

У Винчанском писму, односно систему знакова и симбола лако ц́ете пронац́и скоро сва слова данашњег тзв. ц́ириличног писма односно Србице. Најзначајнија, међутим, чињеница која доказује да је ушц́е четири реке колевка Срба, произлази управо из винчанског писма.

Национални симбол Срба из Дунавске Србије је крст са четири оцила (ц́ирилична слова "С"), и налази се у винчанском писму. Дакле, све ове културе (Винчанска и Таничланска) су произашле из српске културе која се раселила с потонуле домовине. Иако је ово национални симбол Срба, потпуно је избледело сец́ање на то шта он, у ствари, представља. Крст са четири "С" представља центар света којег окружују четири реке. Тако су Срби (Сораби) с правом своју колевку сматрали центром света. То је била најразвијенија, најстарија, заправо једина цивилизација тог доба.

Додајмо томе и Српску православну цркву која је недавно славила 7520. Српску нову годину. Срби и српска православна црква памте један давни потоп који је задесио њихове претке, а преживели који су започели нову цивилизацију, рачунају време од тог потопа као свој нови почетак.

Напредна технологија коју је овај народ поседовао сведочи томе да је исти дошао са неба. Писац Милош Гроздановиц́ у својој књизи "Срби јесу народ најстарији" наводи да Сора значи "с неба" а Би "народ" на санскриту. Стога Сораби (Срби) у преводу значи народ с неба – небески народ.

Не само да Срби оцила са свог грба нису преузели од Византије, него се она јављају у Винчанском писму, али и на античким вазама на одежди Ахила, Зевса и Артемиде.

Најстарија Богиња Сербона од печене глине стара три до четири хиљада година, украшена ћириличним словом нађена је на подручју Подунавља недалеко од Винче.

Извор: Telegraf

Коментари

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде не објављујемо. Мишљења изнета у коментарима су приватно мишљење аутора коментара.
Коментари ће бити објављени након провере од стране администратора.

  • Звезда

    Наравно да је симбол са СССС српски од више хиљада година и да је то божански симбол. Какви Византинци и којекакви лажови и фалсификатори српске историје. Тај знак је небески симбол, небеског народа кога сви желе да униште али Бог кроз њега дише и неће дозволити да га сатанисти и њихове слуге униште!
    11. 06. 2021









© 2015 Srbijanac.rs | Template design by W3layouts | SM Programming